Početak priče je davno napisala g-đa Slavica Cvetanović, i usled brojnih obaveza, nikada nije stigla da je dovrši. Zato ćemo to uraditi mi. 🙂 Pozivamo sve ljude dobre volje, koji vole da pišu, da pošalju svoje ideje nastavka, raspleta i kraja priče. Najbolje ćemo objaviti, i postoji mogućnost produžetka saradnje, kroz volontersko pisanje za portal “Dar na Dar”. Zabavljajmo se zajedno! 🙂
Ričard se sa zadovoljstvom smestio na sedište u metrou. Čuli su se malobrojni putnici; najviše je voleo da ni pored njega, ni preko puta, nema nikoga. Reka ljudi koji se vraćaju sa posla protutnjala je ovuda već nekoliko sati ranije.
Već se opustio i u mislima udaljavao od tog potpuno glupog događaja. Nije ga previse mučio, ali ipak ga je osećao kao smetnju. Još bi osetio kako mu čitavim telom struji nervoza pri pomisli na nju. Stvarno, ali stvarno… Uh…
Izvukao je iz torbice svoju omiljenu knjigu i nežno prešao prstima preko korica. Kroz prozor je video kako promiče prva stanica, a on ih je imao pred sobom jos petnaestak do svog stančića u predgrađu. I nameravao je da uživa u vožnji i čitanju.
Ne, to stvarno nije moralo da se desi. Da je glupa, neobrazovana kurva barem prestala da se smeje. Ne, danas su ljudi toliko daleko od obrazovanja, toliko daleko da čak ni ne čitaju knjige! Ništa na svetu nije ga toliko uznemiravalo. Da je samo prestala da se smeje kad je na kraju rekla da je Beket “valjda onaj teniser”, mozda i ne bi morao da stegne to njeno veoma belo grlo iz koga su izlazile tolike gluposti. Ne, nije mu bilo žao, samo je želeo da se to nikad nije desilo.
I zaboravlja da se desilo. Niko ništa nije čuo, a njeno belo grlo je jednostavno prestalo da proizvodi gluposti. Ili bilo šta drugo. Mogla je jednostavno da ćuti, i ništa se ne bi desilo. Sada ćuti. I to je u redu.
Ričard se udubio u čitanje. Neće vise misliti na nju. Sasvim je u redu da se čovek posveti svojoj voljenoj knjizi.
Ovo je možda mogla biti deveta stanica, pomisli Ričard. Pokušao je da podigne pogled ka prozoru, ali kao da nije mogao da odvoji oči od stranice. Tiho se nasmešio u sebi. Ah, to divno uranjanje u omiljeno štivo…
Pri sledećem pokušaju da podigne pogled, osetio se pomalo nelagodno. Iz nekog razloga kao da je bio prikovan, kao da mu je pogled zaleđen. Dobro, pomislio je, sad pogledaj kroz prozor, dođavola. Ovo je verovatno već dvanaesta stanica.
Oči nisu poslušale. Shatio je da vec duže vreme ne zna šta čita i sedeo je kao paralizovan, ukočenog pogleda. Nepomičnim telom mu prodje talas razarajuće nervoze. Ričarde, sada je dosta, otrgnućes se i izaći na sledećoj stanici.
Osetio je kako mu srce lupa i preplavljuje ga talas panike. Ovo se ne dešava stvarno, ovo se uopšte ne dešava! Pomeri se, dođavola, mrdni istog trenutka! Pred očima su mu samo igrale crne tačke, nervozne kao roj pčela, a u glavi mu je hučalo, kao da tone u duboku, tamnu vodu…
Dok je prolazio kroz prazan vagon na završetku smene, kontroloru pogled pade na sedište, na kome kao da je nesto ležalo zaboravljeno. Kad je uzeo knjigu u ruke, za trenutak mu se učini kao da ga neko gleda; on se osvrte, ali vagon je, naravno, bio prazan. On slegnu ramenima i ponese knjigu u fah za izgubljene stvari.
Knjiga je ležala među ostalim stvarima nekoliko meseci, ali nikada niko nije dosao da se raspita za nju.
0 Comments