Na ulazu u našu kuću, imali smo veliku njivu i ogromno drvo prekriveno lešnicima. Ti lešnici su već odavno mrtvi i ubijeni u velikim čokoladnim tortama. Imali smo crnog psa, mešanca. Voleo je ljude i bio je naučen da konstatno šutiranje i psovanje shvati kao govor ljubavi. Pas je uginuo i nikada nije sahranjen iako tamo negde postoji iskopana rupa, sada već prekrivena snegom. Molila sam se za njega i pričala kako svi kučići idu u raj. Tada mi je neko rekao kako crkva služi samo za smrt ljudi, a životinje ne idu u večnost. Ljuljala sam se na crvenoj ležaljci koja je bila postavljena na naš trem. Ne bih uspevala da nogama dotaknem usijane pločice, ali bih ipak pokušavala. Tako bih se satima i satima vrtela u krug dok ne bih dobila sunčanicu. Ostatak dana bih beživotno ležala na kauču i slušala tišinu kako glasno tuče ispred mojih vrata. Retko sam spavala, a i kad bih zaspala, mrzela sam da sanjam. Sve lepe snove bih već poželela u toku obdanice, pa su mi za noć ostajali samo košmari. Obično bih sanjala kako kradem jabuke od komšija i umesto da bežim, nalazila bih sebe sklupčanu u uglu svoje sobe prelivena nečim nalik krvlju.

Kada sam bila mala, imali smo veliku kuću, veliku njivu i velikog psa. Ta kuća je sada hladna i čini mi se, mnogo veća i praznija (iako imamo dosta novog nameštaja). Ta livada je uništena i više nemamo lešnike ni ruže, a i trava odbija da se probudi. Imamo novo kuče, i često mu pomešam ime sa onim starim. I nemamo više ljuljaške, a i ja sam ih svakako prerasla.

Autor: Irina Moskovljevic

Categories: Priče

Nirvana

Nepopravljivi entuzijasta... :)

1 Comment

Sima · April 14, 2022 at 13:32

Mislim da se ogroman broj ljudi moze pronaci u ovakvom tekstu. Svi mi koji smo odrasli u mirnijim mestima ili par mestima koja su ranije takva bila imamo tu neku nostalgiju

Leave a Reply

Avatar placeholder

Your email address will not be published.