Sećam se da je tada bio četvrtak, a možda i petak, kada sam je poslednji put video. Šetala je belog kera, u beloj lepršavoj haljini, nadomak belih klupa uz samu obalu keja. Dobacio sam joj kako je neukusno nositi štikle danju, a uostalom, nimalo joj nisu lepo stojale. Rekla mi je da je ružno zvati psa kerom i da devojke ne nose štikle kako bi se dodvoravale muškarcima. Oni koji misle drugačije od toga, ti i nisu muškarci, već dečaci par santimetara viši sa poslovnim aktovkama pod miškom. Imala je dugu riđu kosu i crvena ramena koja lako gore na visokim temperaturama. Pričala je kako stalno dobija sunčanice, kako mrzi svoj mladež sa prednje strane butine, kako će imati svoju antikvarnicu kad poraste i kako je sa sedam godina, dok je crtala rascvetalu krošnju u svom dvorištu, saznala da su joj ubili oca. Nikada nije bila neko ko postavlja pitanja, pa ni tada nije pitala zašto. Nastavila je da pije toplu čokoladu, isflekala crtež sitnim suzama i zamrzela ratove. Ratovima se gubi, rekla mi je. U njima nikada ne postoji strana koja pobeđuje. Šetali smo pokraj reke, delili šećernu vunu i vikali na svaki zrak sunca koji je padao na nju. Prolaznici su nas gledali kao da ne pripadamo njihovoj planeti. Zatim su tumorno nastavljali svojim putem, mučeći neke besmislene brige. Znala je da ima izuzetno krive zube, pa se, zato, jako retko smejala. Međutim, u trenucima tišine, i sa dozom krivice, čuo bi se njen prigušeni osmeh. Nije mi bilo jasno šta joj je smešno, ali sam se ipak osećao lepo. Činilo mi se kako, ipak, nisam stvoren samo za male stvari koje ljudi mahom preskaču. Prvi gutljaj kafe, ukus breskvi, igranje tanga, miris ruža i novi posao su bile jedine stvari koje su zatezale njene jagodice. Sama pomisao da se, tada, smeje u mom društvu, činila se običnom greškom mog opažanja. Sećam se da smo, tog četvrtka ili petka, prošetali dvaput uzduž šetališta, uz samu obalu reke. Noge su joj jako otekle, a unihop se toliko iscepao, da je izgledalo, kao da ga više i nema. Rekla mi je da ne skida štikle zato što je viša od mene i da, u osnovi, nema nikakve logike da žensko treba da bude niže. Besmislenost stereotipnih običaja zadavala joj je ogromnu migrenu. Zato je stalno pila tablete za smirenje, a i poneku za spavanje. Ja baš i nisam uspeo da ispratim tok njenih misli, ali zapamtio sam da je imala tamno plave oči i veoma lepa kolena. Te prolećne noći, ispratio sam je do stanice, i od silne zanesenosti zaboravio na sav znoj mrzovolje koj su unosili ljudi u našoj okolini. Autobus je stigao, a ona je svojim bosim, glatkim nogama, zakoračila u uobičajenu gužvu. Možda sam tada i pomislio kako bih hteo da je ljubim, onako kako njeni tabani ljube prljave stepenice gradskog prevoza. Mada više i nisam siguran u to. Mahnula mi je belom platnenom maramicom i zatvorila oči. Osećao sam se kao da ide na front i da je više nikada neću videti. Ratovi su obična glupost, pomislio sam, iako nisam imao pojma zašto mi je to palo na pamet. Danas sam, šetajući kejom, nakon tačno dve godine, prvi put ponovo video njenog belog kera. Mislim da me nije prepoznao, a možda se i naljutio što ga nazivam kerom. U svakom slučaju, sada više nema nikog ko može da me ispravi. Tada mi je prošlo kroz glavu da, možda, ratovi i nisu jedini u kojima se nešto gubi. Nastavio sam da šetam obalom i posmatrao kako me nebo, u boji šećerne vune, napušta iza samog podnožja reke.
Autor: Irina Moskovljevic
0 Comments