Naš život je počinjao, odvijao se i završavao u maloj bordo kući smeštenoj između dva solitera. U njoj samoj, izuzev velikih prozora, ploča punih polica i neiskorišćenih dasaka koje su čučale u uglu tatine sobe, nije bilo ičega zanimljivog za videti. Kad-kad, u periodima dana dovoljno mračnim da niko ne moze opaziti moje kretanje, cepala bih prozorne mrežice taman toliko da kroz rupe mogu da se provučem i popnem do krova. Nekada je to bilo u vreme leta, nekad tokom zime, a nekad od silne buke i preokupiranosti glasovima od kojih je moja kuća brujala, zaboravljala bih i koje je godišnje doba u pitanju. Sve što mi je tada bilo bitno jeste da, bar na kratko, pobegnem zauvek. Nosila bih plišano ćebe, dekin stari dvogled, malu svesku i cvetnu olovku. Posmatrala bih stanove kojima sam okružena, udarala recke za svaki u kojem sijalica još gori i strpljivo čekala. Umirivao me je mrak u susedstvu i misao da ce noćas ipak neko spokojno spavati, ili sam se bar nadala da hoće. Znala sam da na svetu postoje ljudi čije je duše lako dodirnuti i čija srca kucaju u ritmu Vivaldijeva četiri godišnja doba, neostavljajući puno prostora za tahikardije koje jesenje kiše izazivaju. Ipak, danima kojima bi se njihove zavese talasale suprotno melanholičnom kretanju oblaka, a sobe bivale značajno duže osvetljene, prikazujući siluete kako se neprijateljski stapaju u jednu figuru, ostavljala bih dvogled i proglašavala veče završenim. Prstima bih prelazila preko zapisa na hrapavim listovima i molila se da bar jedna od silnih linija predstavlja tihu i bistru noć.
Moj tadasnji život počinjao je, odvijao se i završavao na krovu jedne bordo kuće, u satima između gašenja prve i poslednje sijalice unutar stanova neka dva solitera.
Autor: Irina Moskovljevic
0 Comments