Hibrid

Ja sam nekakav hibrid znate, usadili su u mene drveće koje naopako raste, korenje prošlosti mi se razgranalo u glavi i isprepletalo sa neuronima moga mozga, a zelni listići i behar mi vise sa prstiju kao podsećanje da sam čudak; da ispadam iz koloseka ove planete; da mi je potrebno mnogo kiše i mnogo suza da bih nanovo cvetala.

Ja sam nekakav hibrid, znate, nisam oduvek bila takva, tako su me odgojili, kao kalemljenu baštensku voćku, malo me zalivali ljubavlju malo mržnjom, pa sam izrasla nesposobna da razaznam nebo od zemlje i raj od pakla. Malo su me vodili kroz vrtove i ružičnjake da udišemo opojni miris sreće i pobede, malo mi bacali glavu u blato da spoznam mrak. Rasla sam valjda sa svakom suzom sve više i stasavala u ono što sam sad. Nisu mi odredili granice baš najjasnije, jednoga smo dana dotakli mesec, drugog spavali u prašini. Gutali čemer poraza, plačni od nesreće i strahote koja se kradomice oko nas šunja dok sanjamo velike snove. Prolazili smo zlatne reke i kupali se u njihovom zvezdanom prahu. Gledali smo kroz durbin mora i okeane koja nas očekuju da prigrlimo njihova bestelesna tela svojim malenim rukama, smešnim, dečjim, radosni od iskričavih varki koje plutaju oko naših zenica, učili su me da ne razaznajem svet prema putanjama kojima hodam, već prema onima kojima ću tek hodati, a sve vreme stajala sam zaglibljena u živom blatu.

I zato, znate, ja sam nekakv hibrid. Nekakv sanjar izokrenut naopačke, bez pravog kompasa u svojoj duši, ja pripadam nekoj drugoj planeti; nekom svetu u kome se kad zamisliš i zaželiš želju dovoljno jako ona ostvari, a ne odbije ti se o glavu. Nekako sam nepopravljivi pesnik. Pomislim, dosta je, svoje sam isplakala, a reči opet izviru iz mene i mlečno-olovna krv rasipa se po papiru svuda iz mojih rasečenih vena. Nisam u stanju da prestanem da se pronalazim u svakom cvetu svakog proleća. Zima me suši. U suštini ja sam drvo koje je neko zasadio sa korenom na oblacima i cvetovima prema zemlji. Blizu sam ponora a nikada u njega ne upadam jer me drži nebo. Što se više upinjem prema zvezdama to rastem dalje od njih. Ali nije bitno, jer jednoga ću dana prorasti zemlju i stići do voda, do okeana, i cvetići će se otkidati sa mojih prstiju i nošeni talasima, plimom i osekom, dospevati svuda, u krajeve kakve sada ne mogu ni da zamislim. Postaću voda, laka, bestelesna, postaću vijugava kretnja koja je usmerena ka slobodi, neću se osvrtati na one koji žele da me zagrade i omeđe.

Autor teksta:

Extraordinary