Nastavak priče ČITALAC

Ričard se sa zadovoljstvom smestio na sedište u metrou. Čuli su se malobrojni putnici; najviše je voleo da ni pored njega, ni preko puta, nema nikoga. Reka ljudi koji se vraćaju sa posla protutnjala je ovuda već nekoliko sati ranije. Već se opustio i u mislima udaljavao od tog potpuno glupog događaja. Nije ga previse mučio, ali ipak ga je osećao kao smetnju. Još bi osetio kako mu čitavim telom struji nervoza pri pomisli na nju. Stvarno, ali stvarno… Uh… Izvukao je iz torbice svoju omiljenu knjigu i nežno prešao prstima preko korica. Kroz prozor je video kako promiče prva stanica, a on ih je imao pred sobom jos petnaestak do svog stančića u predgrađu. I nameravao je da uživa u vožnji i čitanju. Ne, to stvarno nije moralo da se desi. Da je glupa, neobrazovana kurva barem prestala da se smeje. Ne, danas su ljudi toliko daleko od obrazovanja, toliko daleko da čak ni ne čitaju knjige! Ništa na svetu nije ga toliko uznemiravalo. Da je samo prestala da se smeje kad je na kraju rekla da je Beket “valjda onaj teniser”, mozda i ne bi morao da stegne to njeno veoma belo grlo iz koga su izlazile tolike gluposti. Ne, nije mu bilo žao, samo je želeo da se to nikad nije desilo. I zaboravlja da se desilo. Niko ništa nije čuo, a njeno belo grlo je jednostavno prestalo da proizvodi gluposti. Ili bilo šta drugo. Mogla je jednostavno da ćuti, i ništa se ne bi desilo. Sada ćuti. I to je u redu. Ričard se udubio u čitanje. Neće vise misliti na nju. Sasvim je u redu da se čovek posveti svojoj voljenoj knjizi. Ovo je možda mogla biti deveta stanica, pomisli Ričard. Pokušao je da podigne pogled ka prozoru, ali kao da nije mogao da odvoji oči od stranice. Tiho se nasmešio u sebi. Ah, to divno uranjanje u omiljeno štivo… Pri sledećem pokušaju da podigne pogled, osetio se pomalo nelagodno. Iz nekog razloga kao da je bio prikovan, kao da mu je pogled zaleđen. Dobro, pomislio je, sad pogledaj kroz prozor, dođavola. Ovo je verovatno već dvanaesta stanica. Oči nisu poslušale. Shatio je da vec duže vreme ne zna šta čita i sedeo je kao paralizovan, ukočenog pogleda. Nepomičnim telom mu prodje talas razarajuće nervoze. Ričarde, sada je dosta, otrgnućes se i izaći na sledećoj stanici.

Osetio je kako mu srce lupa i preplavljuje ga talas panike. Ovo se ne dešava stvarno, ovo se uopšte ne dešava! Pomeri se, dođavola, mrdni istog trenutka! Pred očima su mu samo igrale crne tačke, nervozne kao roj pčela, a u glavi mu je hučalo, kao da tone u duboku, tamnu vodu…

Dok je prolazio kroz prazan vagon na završetku smene, kontroloru pogled pade na sedište, na kome kao da je nesto ležalo zaboravljeno. Kad je uzeo knjigu u ruke, za trenutak mu se učini kao da ga neko gleda; on se osvrte, ali vagon je, naravno, bio prazan. On slegnu ramenima i ponese knjigu u fah za izgubljene stvari. Knjiga je ležala među ostalim stvarima nekoliko meseci, ali nikada niko nije dosao da se raspita za nju. Ričarde, imate posetu, začuo se čuvarev glas kroz uske rešetke. Vrata ćelije su se otvorila. U malenu, prljavu prostoriju, prepunu memle i ustajalosti, u kojoj je ležao, ušla je sredovečna gospođa. Angela? Otkud Vi?… ‘’Ubiću te, kad tad!’’, vikala je kao u transu… Istog dana, Ričard je osuđen na 20 godina zatvora zbog svirepog ubistva Sofije, svoje devojke, Angeline ćerke. Okruzen prestupnicima, ubicama i silovateljima, život mu se potpuno promenio. Tuče, svađe, galama, postali su njegova svakodnevica. Jedini lek za svoj izgubljeni život pronalazio je u knjigama. Čitajući ih, osećao se zaštićeno i zadovoljno. 10 godina je prošlo kao na traci. Ričard se vremenom navikao na atmosferu zatvora. Ispratio je mnoge ‘’saborce’’, mnoge i dočekao. Ipak, neizmerna bol bila je sve vreme prisutna. Ne za Sofijom, kako bi se mgolo očekivati. Ne, bol za onom knjigom. Knjigom koju je najviše voleo, a nije uspeo da je pročita do kraja. Tog nesrećnog popodneva, policajci su mu je mučki izbili iz ruku, munjevito mu stavljajući lisice na ruke. Dani su smenjivali noći, a noći dane. I tako u krug. Beskrajno dugo. Beskrajno monotono i isto. Godišnja doba su dolazila i odlazila. Bore su se nadovezavale jedna na drugu, a nekada jarko crnu kosu, zamenile su mnogobrojne sede vlasi. Ništa više nije bilo isto, pa ni Ričard. Svetlost Sunca probijala se kroz debele zidine zatvora. Osvanuo je i taj, dugo čekani dan. ‘’20 godina je prošlo’’, nije mogao da poveruje. Ričarde, imate posetu, začuo se dobro poznati glas. Vrata ćelije su se otvorila. 80-godišnja baka, zakoračila je. ‘’Mama??’’, uzviknuo je. Starica je u svojim slabim rukama drzala raskupusane komade hartije, koje je mnogo godina ranije dobila poštom od nepoznatog lica…Prepoznavši ostatke svoje jedine, iskrene, neprežaljene ljubavi, zatrčao se majci u zagrljaj! Ričarde! Ričarde! Ričarde!… Poskočio je, okupan znojem…Sine, da li si dobro? – upitala ga je drzeći šolju kafe u ruci. Nastavak priče napisao: Miloš Lažetić