Šta suštinski menja čoveka?

Lako je. Postoje samo dve stvari.

To su:

1. Slomljeno srce;
2. Otvaranje uma.

I to je to.

Međutim, da bi se dogodilo jedno ili drugo, ili čak oba, potrebno je da doživimo iskušenje, odnosno, ljubav, ili događaj/niz događaja koji će nam proširiti vidike, otvoriti svest.

Kada pogledamo bliže, svako od nas je samo energija. Nosimo naše telo kao ljušturu, koju ćemo jednog dana ostaviti ovde, na zemlji i otići dalje. Gde – to niko ne zna. Niko ko je živ. Ili, bar ne pouzdano, i sasvim sigurno. Ono što imamo, to je um, svest, razum, srce, dušu… Nazovimo sve navedeno jednim imenom – naše unutrašnje biće. Svrha postojanja čoveka jeste upravo u tome da se to unutrašnje biće podigne na što viši nivo. U smislu, da bude “bliže” Univerzumu. Da lakše prima energiju i da je lakše oslobađa. Da vibrira pozitivno, da nema ničeg lošeg, negativnog… Svi oko sebe nosimo auru. Ona bi trebalo da bude bela i čista, ali je samo kod jako malog broja ljudi zaista takva. To su one osobe koje su pronašle svoj unutrašnji mir i harmoniju, pomirile sebe sa drugim ljudima i svetom takvim kakav jeste, onim što je bilo pre našeg rođenja i onim što će biti posle… Dakle, ljudi u celosti pomireni sa ovozemaljskim bitisanjem, spokojni, čak radosni i zadovoljni, jer sve su to povezana osećanja.

Da bismo doživeli napred opisano, moramo otvoriti svoj um, a to se događa onda kada nas nešto dotakne u neku našu najdublju tačku. To je često određeno iskustvo, koje zaista može da bude različite prirode, i sada se neću baviti time. Bitno je da se OSEĆAMO ŽIVO I PROBUĐENO, DA SMO SVESNI DA SMO TU, SADA I OVDE, U OVOM MOMENTU, TRENUTKU I NA OVOM MESTU. A ne u budućnosti ili u prošlosti, ili u svojoj glavi, zarobljeni u mislima i osećanjima. Dakle, OTVORENI SMO, za SADA. Jer, i život se dešava sada i ovde. I nikada više nema istog trenutka.

Slomljeno srce je nešto što iskuse ljudi koji su cele sebe dali. Ja volim ideju o tome da dve energije čine jednu, i da je to onda jedan energetski spoj, emotivni spoj dve osobe, koje su sada kao jedno biće. Ne zna se gde počinje to prvo biće, a gde drugo, i gde se završavaju, jer čine jedan krug, jednu celovitost, sjedinjenost. Naravno, sve ovo je na energetskom, emotivnom nivou. Ali, sve oko nas je energija. Ljubav je ništa do energija dva bića. Zavisi koliko su te dve energije dve osobe jako povezane, kompatibilne, na kojiim frekvencijama funkcionišu, ili jednostavnije rečeno – koliko su srodne, slične. Koliko se uklapaju, poklapaju.

Kada doživite da ostanete bez svoje energetske polovine, tada vam se i srce cepa na pola. I to je tužno, ali je tako. Neke energije ostaju povezane do kraja života, dok su druge to u nekom određenom vremenskom periodu. Sindrom slomljenog srca je pojam, naravno, dobro poznat i opisan u psihologiji, a možda slikovit opis tog stanja je osećaj da čoveku nedostaje pola sveta ili pola njega samog. Potrebno je mnogo vremena da ovo stanje prođe, i da se otvorena rana zatvori, te da ostane ožiljak, koji povremeno samo krvari, ali uvek će, čitavog života. Dešava se i da druga bol zameni ovu prvu, i onda ona gubi na jačini, ali vas boli nova, i tako u krug… Opet spominjem krug, jer sve je tako okruglo, tj. nekako dođemo uvek na početak, jer svaki kraj je početak, to su praktično, sinonimi. Niz. Nastavak.

Koliko čovek može tako da izdrži? Dovoljno. Jer, da nema emotivni kapacitet i potencijal, ne bi više mogao da voli, tj. ne bi ni težio da se emotivno i energetski spaja sa drugim ljudskim bićem, tj. takođe energijom. Ostao bi sam, u svom miru, i jednostavno bi se posvetio nečemu drugom. Međutim, većina nas teži da voli dok postoji. LJubav je ipak, smisao. U mladosti, u starosti, uvek. LJubav pokreće svet, spoljni i unutrašnji svet svakog od nas.

Zato se čovek menja. Otvaranje svesti i slomljeno srce, što se neretko dešava u isto vreme, kao po nepisanom pravilu, čini da ne budemo više isti. Bliži smo toj kosmičkoj energiji, povezaniji sa njom, usled iskustava koja smo doživeli. Pronikli smo u tajne života, postojanja, srcem i umom. Kako onda može sve biti isto, kako da ne postanemo drugačija verzija nas samih? Suštinski ista, ali na mnogo višem nivou.