Sex, droga i R’n’R – to zvuči tako dobro! U tu krilaticu su zdušno verovali hipici, trudeći se da svojim idejama promene svet i da njime zavladaju Mir i Ljubav.
Priznaćete, zamisao isuviše lepa ali dovoljno utopistička da nije preživela u potpunosti, iako i danas postoje ljudi koji svim srcem veruju u hipi-filozofiju.
Kada govorimo o hipi pokretu 60-ih godina 20. veka, ne možemo da ne dotaknemo temu droge. U to vreme, vladala je prava euforija, i marihuanu i LSD su koristili i muzičari i publika, i to je bila masovna pojava. Radi se o psihodeličnim i opojnim drogama, a 60-e godine su donele tu promenu da su ih sada konzumirali svi, za razliku od 50-ih, kada su ih upotrebljavali samo muzičari.
Upravo pod uticajem LSD-a nastaje psihodelični rock, ili kako su ga drugačije nazivali – muzika unutrašnjeg putovanja.
Ipak, za hipike ni slučajno ne možemo reći da su oni obični uživaoci narkotika, već kod njih postoji filozofska dimenzija; naime, drogama se pridaje sveto mesto u hipi kulturi.
Zbog toga Deca cveća razvijaju razne rituale oko uzimanja droga, kao što su esid partiji, ritualno pušenje, mistična putovanja pod delovanjem LSD-a, kao i zajedničko psihodelično putovanje uz muziku.
Postoji knjiga koja se naziva „Vrata percepcije“, čiji je autor Oldoz Haksli. On je opisao svoja psihodelična iskustva, a ljudski mozak karakteriše kao filter, koji u svakodnevnom životu selektuje informacije, i propušta samo one bitne i najnužnije; dalje, on objašnjava da LSD spomenuti filter uklanja, pa se zahvaljujući tome otvaraju „vrata spoznaje“.
Na taj način, čovek pod uticajem psihodelične supstance, biva preplavljen bujicom slika, boja, zvukova i utisaka, koje nije ni primećivao ranije; uobičajene stvari može da vidi na drugačiji način, ima razne čudne vizije, pri čemu obične misli dobijaju na svom značaju. Haksli govori da ovo iskustvo predstavlja ulaz u transcendentno (onostrano, okultno) i mističnu ekstazu.
Koliko god vam možda čudno zvučale ove ideje, hipici su u njih verovali, jer su oni bili ljudi koji su vodili svoj život prema unutrašnjoj viziji. Takav način života je odudarao od „ružičastog američkog življenja“, jer biti hipi znači nositi na sebi oznaku potpunog i nevidljivog procesa evolucije.
Deca cveća su pozivala da se uključite, pokrenete i odbacite pravila! Jednostavno, da se oslobodite i budete svoji! Ukrašeni perlama i cvećem, bosonogi, razbarušene, divlje kose, predstavljali su ljude koji veruju da će Ljubav promeniti svet i da će doneti Mir, kako na globalnom nivou, tako i onaj duhovni mir, koji je potreban svakom pojedincu. Vrednost bića je stavljena u prvi plan, a ne materijalne vrednosti.
LSD i marihuana činili su način da mladi 60-ih godina pobegnu od raznih stega društva i da prošire svoje vidike; pri tome, odbacili su socijalne i političke ortodoksnosti, i okrenuli su se istočnjačkim religijama, a pre svega budizmu.
Hipi pokret je pre svega, kulturni, politički i filozofski i izbor je mladih ljudi koji su odlučili da ostanu po strani društva, trudeći se da učine život sadržajnijim, pa su najupečatljiviji elementi te borbe upravo seksualna i psihodelična revolucija.
Možete da volite ili ne volite hipike, da se slažete ili ne slažete sa njima, njihovim idejama i načinom života, ali jedno bi trebalo da priznate a to je – vizije koje su imali učinile bi svet srećnijim mestom; pri tome su možda samo zanemarili činjenicu da je taj isti svet veoma surov i nepravedan; stoga nama ostaje da verujemo da će jednoga dana, Ljubav i Mir ipak pobediti u nama i oko nas.
0 Comments